ПАРТИЈА ШАХА СА ТВОРЦЕМ

МЕГА. XX век био је доба умножавања ствари. Објекти су бескрајно мултипликовани без праве потребе и без икаквог смисла. Уз њега пристао је (прирастао, срастао с њим) један епитет, а то је: МЕГА. Атомска бомба имала је разорну моћ мерену у МЕГА-тонама. Градови су толико нарасли да су постали МЕГА-полиси. Светска слава актера у области забаве и шоубизниса постала је тако велика да су препознати као МЕГА-звезде. Колос са Родоса сада личи на дечију играчку у односу на МЕГА-солитере. Корпорације или МЕГА-трустови, постале су моћније од држава. А банке, тзв. МЕГА-банке, увек гладне профита и камата, промовисале су један МЕГА-тренд у политици, по имену глобализам... И сам сам дао мали допринос духу времена смисливши и направивши серију великих колажа (димензија 1,10x0,90м) које сам, наравно, назвао: МЕГА-колажи. Мало, микро, мини, је презрено и одбачено. Уникат је замењен мултиплом. Само је нешто велико било вредно помена, коментара и дивљења. Бројао се само безлични умножак нечега без карактера и физиономије. Од милионера, осванули су милијардери. Филмске пљачке изражаване су пленом са небројеним нулама: 0000000000000000000000...

ВИШЕ. Омиљене су биле само велике серије истоветних предмета који су силазили са покретне траке. У игри великих бројева сви су радо учествовали. Множина предмета декларисана је све краћим роком употребе. Период од смештаја готовог производа у складиште до његовог одлагања на ђубриште бивао је све краћи и краћи. Тако да многе ствари нису ни доспевале до продавница, тих МЕГА-пазара, него би одмах бивале послате на МЕГА-ђубришта, на којима би била подвргнута процесу рециклаже (која је постала један од најновијих и најпрофитабилнијих МЕГА-бизниса). Човек, купац, корисник, идеалан МЕГА-конзумент, поистоветио се са предметима који су га окруживали. Без мора МЕГА-објеката, без предмета за једнократну употребу, без тих глупих и ружних ствари, био је изгубљен, приморан да призна себи да би без њих око себе био савршени нико и ништа. Ма колико се напрезао да што више купује, да учествује у МЕГА-шопингу, бивао је све чешће збуњен и изгубљен у самопослузи (С.Басара). А гомила (колекција?) предмета које је прикупљао око себе претила је да га затрпа и, на крају крајева – сможди. Каталог предмета, који су сви од реда на продају (који се могу купити на попуст или још повољније ако се сачека сезонско снижење цена), бесконачан је. Били смо невољни сведоци познате библијске сентенце: Чега је мало, биће га много...

ПРЕВИШЕ. Почетак XXИ века (који се, у ствари, још није ни завршио, него је нека врста продуженог XX века) не доноси ништа ново. Оно чега је било много – МЕГА! _ сада га је – ПРЕВИШЕ. МЕГА је постало само једна заборављена ситница. Сада је оно од у неколико скромног и подношљивог МЕГА насилно увеличано, надувано, изђикљало, метастазирало... до енормно увећаних димензија и до тоталног бесмисла. Степени поређења сада гласе: МЕГА, ВИШЕ, ПРЕВИШЕ. Нема ничега што би могло бити мало, ситно, скромно, ретко. Не. Све је гломазно, габаритно, превелико, нагомилано, пренатрпано, претерано у сваком погледу. Цео Свет се разлетео у експлозији претеривања. Није довољно бити умерен и одмерен. Важно је - претеривати! Менаџери су презапослени, а незапосленост радника енормна. Богаташи су безобразно (пре)богати, њихова похота је незајажљива, а сиромаси непојмљиво (пре)сиромашни. Политичари су (пре)лажљиви. Банкари – (не)засити. Отворите новине (какав часопис, сајт, тв, рекламни летак) и видећете један предизајниран свет. Претерује се свуда, на свим пољима: глумци – преглумљују, спортисти су – претренирани, жене су постале пренашминкане (пренакићене, премодиране). Мушкарци: они су или мачо типови – пренабилдовани; или, супротно томе - преосетљиви, у проблему са набујалом анимом (уместо оца појављује се још једна тзв. мушка мајка). Новинари – преобавештени. Музичари – пренавежбани. Студенти су учили, учили и преучили. Филозофи су се тако дубоко замислили да су превидели суштину... Претеривати, то је тренд и империтив. Не чини ништа одмерено и умерено. Потруди се и претеруј, као и сви остали. Само Апокалипса по Јовану најављује испуњење другог дела пророчанства: Чега је много, биће га мало...

РЕД И МЕРА. Постоји један сликар у Србији који покушава - и успева, да уведе ред. Ред и меру у овај наш Свет без реда из без мере. Број и мера, моја вера! – девиза Друштва инжењера и техничара Краљевине Србије из 1892. године. И, оно што је најважније: да осмисли тај ред и ту своју меру Света. Њему мноштво бића, ствари, предмета и објеката не представља сметњу. За њега је мноштво = обиље, а обиље - право богатство (а не ноћна мора). Све што се не може тачно пребројати, као што је број влати траве на оближњој ливади, број листова у крошњи липе или број капи воде у летњем пљуску, то је мноштво чудесних детаља од који се састоји смисао и лепота Света. Зато је врло важно посветити се запажању, истраживању, регистровању, бележењу бесконачног низа елемената од којих је наш Свет сачињен. Ништа није толико неважно да не нађе своје право место на сликама Драгана Јовановића. И он сам је прихватио своје неутрално име и презиме, тешко препознатљиво у мноштву истих таквих имена и презимена у Србији. Колико има Драгана Јовановића исто толико има Павла Павловића и Петара Петровића. У склоништу своје анонимности овај Драган Јовановић, сликар, инсталирао је чудесну осматрачницу. С ње он пажљиво и упорно осматра Свет око себе. Свет у себи, такође. Свет у књигама, уџбеницима, монографијама, такође. Упустио се у тежак и неизвестан, али и неизмерно леп, посао:

Пребројати рибе у (Западној, Великој и Јужној) Морави...

Насликати по једну птицу из сваког јата (заједно са вредном птицом колибри, која лебди у средишту цвета перунике, као што се извидник-ловац налива горивом у лету сишући виме авиона МЕГА-цистерне)...

Дати шансу инсектима, тим древним становницима планете. (Шта значи наших неколико хиљада година, наспрам њихових еона?!)...
Авион-играчка права је неугледна скаламерија наспрам способности и дуговечности једног вилиног коњица или сребрно-зеленог скакавца...
По морима (не већим од какве баре или мочила за конопљу) плутају МЕГА-градови названи „Титаник 2X“...
Кинески змај добричина одмара се на обронку једног кумулуснимбуса. Око њега лепршају цепелини са натписом Цоца-Цола, около зује дечији балони пастелних боја, лебде пинг-понг лоптице које се смеју. Објекти, жива бића, рекламни слогани, филозофске сентенце, изреке афористичара-аматера - оно у уметниковој глави, оно што види око себе или у себи, оно што чини играјући се - као и симболи-метафоре, све то заједно налази се у истом трену-простору слике. И све је, ипак, у хармонији...
Шаховске табле-кулисе имају на себи неколико поља-прозора за осматрање бескраја. На почетној позицији стоје модро-сребрни опнокрилци беспрекорно исполираних оклопа. Чини се да мирују, али њима је дата моћ кретања у свим правцима (у свим просторно-временским димензијама), слобода коју имају само краљице на пустарама архишаха...

Овај сликар није ни мало пристрасан, није ни хомоцентричан. Његова позиција блиска је поступку научника, математичара, филозофа или геометра. Не истражене могућности Света њега преокупирају и мотивишу. Шта је све могло да се деси (а није)? Ко је све и са ким могао да се сретне (и срео се)?! Шта је заувек пропуштено, изгубљено? А шта је сачувано само у сну и у машти уметника!?

Многе слике овог необичног и посебног Драгана Јовановића су нека врста менталног експеримента са неизвесним ишодом. Он приказује фазе бескрајне партије шаха коју је Природа започела са човеком у неко давно, прадавно доба. Та је партија још увек у фази Отварања. Свет се отвара, колеба и није сигуран куда ће да пође. Шта је добро за њега, а шта за нас? Ко ће то знати?! Није добро ни (са)занти целу истину. Шта ће радити наши потомци, наследници наших ноћних кошмара, пита се овај смерни Драган Јовановић.

Од Свих Драгана Јовановића у српској култури, међу којима има свих фела, од инжењера до пробисвета, од песника до рибара, од фудбалера до глумаца итд итд, баш овај Драган Јовановић започео је један бесконачан и периодочан посао – завести уметнички ред у наш Свет! Али, при том не изгубити његову посебност и његову лепоту. Он игра дивну партију шаха са Творцем. И не моли за милост, не враћа потезе, не тражи предах. Ах, каква је то партија?! Какво чудо од игре! Драган Јовановић не помишља на реми. Он хоће праву, игру сфера, колико виртуелну, толико и животну...

Можемо му казати да здраво ризикује и да је на сасвим неизвесном Путу. И можемо му пожелети да га на том Путу прати срећа. Ништа друго му и не треба; све већ има или ће се убрзо опскрбити свиме што му је неопходно.

19. априла до 2. маја 2013.године у Пожеги

Миленко Пајић

 

 

РАСПЕВАНИ ЗМАЈ СРПСКОГ СЛИКАРСТВА

Сликарство Драгана Јовановића (1964), које се одвojило од магистралног тока његовог досадашњег стваралаштва, и које је у последње три године нарасло бројем и ширином тема које захвата,захтева озбиљну критичку валоризацију. Дугујући пуно свом дводеценијском бављењу иконописом, и не одступајући од традиционалног медија којим суверено влада, Јовановић се упустио у смео подухват да на поукама и искуству које је стекао изгради једну другачију, мање канонску визију васељене, али визију која тим више што одговара његовом темпераменту није ништа мање пуна истинског патоса и созерцања.

Уместо хијератичних и архетипских форми којима икона приказује онострано, Божију премудрост, утешну истину о крају свих мука, пред нама је лирски размахнут простор испуњен чудноватим збивањима: селидбама и сеобама, окончаним и неокончаним шаховским паријама, необичним путницима који лутају небеским и космичким пространствима, пауколиким цртачима и патрљцима оловака, играчкама и инсектима. Смештени у једну особену сценографију, пред небеску кулису која се прозорима отвара у небо иза неба, зближени вечним путовањем, одласком и сусретањима, ови мотиви представљају основ Јовановићевог ликовног вокабулара и непрестано надахњују његоцу ведру, химничну визију.

На таквом, нестабилном простору који се непрестано преображава, отвара у нове хоризонте и оживљава умножавањем Јовановићевог “бестијаријума”, и на игри мотива који стоје на граници између портрета и симбола почива изазов тумачења, али и драма и спасење Јовановићеве уметности. Куда путују џиновски кукци, делфини и корњаче? У коју далеку земљу бродови и аутомобили који броде и возе онуда куда се само може летети, одвозе шарена јаја и шаховске фигуре? Ко вуче потезе у шаховским партијама које се одвијају на неким нама тешко схватљивим разинама, и ко су становници мегалополиса никлих на труповима бродова који, као чардак из бајке, почивају “ни на небу ни на земљи”?

Одговор на ове, и многе друге загонетке које пред нас поставља Јовановићево сликарство крије се у самом том сликарству, у његовом бићу и природи, у слојевима боја које почивају на дрвеној дасци, градиране и одмерене тако да у творењу укупности његове визије стварају утисак сјаја, прозрачности и лакоће. У тој визији пауколики цртач, у коме препознајемо самог сликара, распиње своје невидљиве нити и у његовој мрежи почива укупност свега постојећег: на прозрачном, небеском фону све све блиста окупано надземаљским сјајем венчања небеског и земаљског света. Са те стране сагледано, Јовановићево сликарство и даље стоји на терену иконе и иконописања: његови мотиви су без разлике и у истој мери оживотворени, а портретисани ликови више од карактеристика особених црта у својим појавама откривају карактеристике идеалних типова. Истовремено, крећући се корак даље, оно на почетку нашег столећа почива као сведок сусрета минулих епоха и складиште вишевековног знања и искуства, због чега у његовој генеалогији међу бројним утицајима препознајемо трагање за синтезом и интегралним у стваралаштву у чему су му претходници уметници из групе Медиала.

Поставимо, на послетку, још једно питање: ko je Дraган Јовановић? Паук који вуче невидљиве линије цртежа ових слика, патрљак оловке која истовремено може бити и заметак читавог једног универзума, или распевани змај који се одвојио од земље и ушуњао тамо где не допиру наши упорни погледи, и где наше проницање открива јалавост својих напора? И једно и друго и треће, а понајпре вечити дечак и немирни номад, који је као и Ноје саградио своју барку и отиснуо се у бескрајно лутање космичким пространствима како би у сталном игрању, чуђењу и откривању сачувао своје дечаштво.

Mioдраг Даниловић

 

 

КРОЗ ИКОНЕ ДРАГАНА ЈОВАНОВИЋА

 Када сликари добију задатак да насликају било шта што се очима може видети, онда је тај задатак остварив. Довољан је таленат, пажња, искуство и све што је на земљи бива пренесено на платно: и сунце и шуме и поља чак и само небо. Али када добију задатак да прикажу духовни свет, истинско Небо,oнда нису довољни ни таленат ни пажња, ни искуство, нити ишта од онога што подразумева сликарску припрему. Све то мора да се помери у страну и да се приступи једној другој припреми.

 Заиста, да ли је могуће сликати духовни свет, сликати Небо? Да ли је могуће представити оно што се очима не може видети? И, ако је могуће, како га представити?

 Духовни свет се слика само на један начин: човеком. У ствари и духовни и телесни свет сликају се човеком, само, телесни слика оно што је на човеку а духовни оно што је у човеку, оно чиме је он човек. Небо се слика човеком и никако другачије, Бог – човеком, Богочовеком. Христос је узео на себе људску природу , постао ја, ти, сви ми, да се препознамо у њему, као што се Oн из неописивог свог милосрђа Свог препознао у нама. Није се гнушао нашег пада већ је постао наше устајање. Да бисмо се ми у том устајању препознали, онаквима, каквима нас је Он замислио и какве нас чека.

 Икона је лик човеков у вечности. Гледамо је и радујемо се лепоти свог лика иако је пред нама лик Светог Николе или Светог Ђорђа, или Мајке Божије. За овај лик нема старења – он је вечнонов, вечнопостижан и вечноостварљив.

 Светитељи су то доказали. Они су показали да Христова наука нису речи на папиру већ живот живљен пуним плућима.

 Зато иконе морају дa буду лепе, јер је и наш вечни лик леп. И као да нас узводе, да кажу: „погледај, погледај се у мени, овако треба да сијаш, оваквим те Бог хоће!“

 Икона није статична као што је то светско сликарство – она је динамична. Она узводи, увек, из силе у силу,из славe у славу, а то је и основно обележје Вечног Живота. Ако не узводи, онда није икона, онда се приземљила. Као трупина авиона коме су извадили мотор и не може више да полети.

 Вечно динамична у статичности и вечно постојана у непрекидном услажењу, она је сва у служби спасењу. „Ја нисам ту да бих висила на зиду него да би вам се Мајка Божија шетала по кући, јер је мислима призивате“. Икона вам је у кући и ви сте безбедни – читаво Небо је ту са њом.

 Икона је мали одраз велике стварности. Стварности која превазилази човека али на коју је човек призван – Богочовеком.

Игуман Цетињског манастира
јеромонах Лука

 

ИКОНА ЈЕ СВЕТЛОСТ

Протеклих година наш суграђанин Драган Јовановић урадио је више стотина икона, а највећи број налази се у иностранству: Аустралији, Немачкој, Аустрији, Шведској и Америци. За храм Успенија Пресвете Богородице на Златној обали у Аустралији израдио је цео иконостас и иконе за парохијски дом, велика икона " Теби се радујемо " налази се у цркви Александра Невског у Београду, осликао је крст и докрсне иконе за манастир Сретење... Сада, у свом скромном дому у Немањиној улици, где живи са четворочланом породицом, припрема "велику икону са дванаест празничних сцена "за међународну изложбу у Копенхагену, али и цртеже и иконе за прву самосталну изложбу која ће ове године бити одржана у Краљеву. Уз моралну подршку породице, стручну помоћ сликара - конзерватора Катарине Грујовић и духовно бодрење оца Душана Стефанова из Аустралије, овај иконописац улази у стваралачку зрелост, а " захваљујући " својој ненаметљивости прилично је анониман у средини где живи и ствара.

У разговору за „ Чачански глас “, на који је пристао јер жели да каже „неколико суштинских ствари о иконопису као свом уметничком опредељењу“, Јовановић истиче да је за иконописца најважније да савлада три лекције: вештину византијског сликања и цртања, теологију и технологију.
- Иконописац пре свега мора да буде вешт цртач. Зато испрва мора много да црта да би тај основни и најважнији сегмент савладао. Затим полако улази у сликарске тајне. Дуг је пут до доброг иконописца, не би требало журити и прескакати важне лекције. Мора се паралелно учити теологија иконописа, редовно читати Јеванђеље, житија светаца и остала теолошка литература. Технологија се релативно лако савлада уз асистенцију доброг мајстора. Од свега је најважнији дар од Бога и чиста и искрена вера у Створитеља, Живописца свег видљивог и невидљивог света - његовог великог уметничког дела.

Од када се интересујете за иконопис ?
- Можда од тренутка када сам у младости у Краљевој цркви у Студеници видео старе фреске. Био је то само подстицај, а до озбиљнијег бављења иконописом дошло је знатно касније, после десетак година. На Академији сам савладао цртеж, а у осталим фазама сам самоук. Уствари, учио сам од старих византијских мајстора, али и од ренесансних сликара. Мој пут ка иконопису текао је паралелно са мојим духовним напретком и спознајом православног веронаука.

Може ли бити иконописац човек који није верник ?
- Све је могуће, али то се на икони види, то се осети. Естетски ниво иконе зависи од духовног нивоа иконописца. За мене вера није помодарство ни интерес, то је тихи духовни опит који исказујем лично кроз молитву, али и саборно кроз литургију.

Интересовање за иконе расте, као и број иконописаца ?
- Реч је заиста о правој поплави иконописаца, а према подацима Цркве иконописањем се у Србији данас бави око 10 хиљада људи. Видео сам јако добрих иконописаца , тек ће их бити, међу њима има и жена, али огромна већина су кописти, „ индиго мајстори “.
Ликови насликаних светаца нису и не могу бити механичко понављање једног истог лика. На икони се не приказује некакав апстрактан, идеалан или уопштен човек, не слика се, такође, неодређено, нестварно виђење човека, него се молитвенику увек дочарава верно осећање живог присуства јединствене, аутентичне и непоновљиве личности. Копирање на механички начин одузима икони значајан портретни елемент, те икона почиње да се понавља у цртежу и бојама, почиње да преовладава манир и да слаби аутентична ауторска интервенција и духовни ниво иконописца . Та чињеница је посебно у наше време постала идеологија, правило, једини начин рада, а последица таквог односа је да се икона сматра чудним и самосвојственим сликарством у коме се свеци приказују на стереотипан и међу собом сличан начин. Икона је доведена до формализма и када је анализирам, имам осећај да не гледам живу појаву конкретног човека, него симболичку представу, декоративан, обојен цртеж или неодређену визију.

Како уствари иконописати ?
- Иконописац који слика Христа и свете изабранике сагласно целокупном предању цркве, задржава право на аутентичност ликовног израза и сваку икону схвата као портрет одређеног човека. Зато у икону уноси конкретне карактеристике светог лика који молитвеника наводи да препозна да је то он, да поседује нешто посебно што други немају. Конкретне карактеристике проистичу из његовог живота, описаног у житијима, онаквог каквог је сачувала Црква која га је прихватила као грађанина Божијег царства.

Сме ли сликар своја психичка стања да преноси на лик свеца ?
- Иконописац мора да искључи своје унутрашње стање, то је управо мера његове успешности. Што му то више пође за руком, веће су му могућности да створи аутентичан лик светитеља. У цркви је све подређено литургији, од архитектуре до хора, а сликарство је део литургијског амбијента. Верник на литургији не сме да у лику свеца осети мрзовољу, нервозу, безличност или незаинтересованост. Са светог лика исијавају анђеоска лепота и благодат.

Познаваци ове врсте сликарства уочавају значај светлости на икони.
- За прехришћанске културе Грка и Римљана, светлост је имала метафизичке димензије. Њихови сликари и вајари бирали су такве идеалне услове који ће изразити природу на што је могуће више идеалан начин, тако да се природа повезује са метафизичким светом идеја. За хришћане то значи потчињавање идеалним пропорцијама, природним условима и законима пројектованим у природним узрочностима. Зато хришћани у ликовно дело уводе решење ослобођења од природне нужности праволинијског простирања светлости. На тај начин се успешно изражава васкрсење и вечни живот човека у вечном Божијем царству. Светлост на византијској икони чини фигуре зграде, брда ... лаганим и нестаје осећај да у простору иконе важи закон тежине. Нестаје потреба за натуралистичком разложношћу, тако да неке фигуре или грађевине могу да буду и мало криве а да то посматрачу ни мало не смета. На икони нема сунца као извора светлости, нема сенки, икона је прожета светлошћу. Она је светлост.

О материјалима?
- Техника иконописа је разрађена кроз протекла два миленијума. Увођење видљивог света у творење иконе има своју симболичку вредност. Учествују материјали биљног порекла, као што је дрво, животињског ( жуманце ) и минералног света - пигменти. Узимају се у свом природном облику, а онда их иконописац прочишћава, уграђује у икону и уноси у богослужење. Материјали који су плод охолог одметања човека од природе која је дело Створитеља, као што је хладна и безоблична пластика, представљају отуђење и изобличење. Отуда не препоручујем сликање акриликом и сличним техникама. За иконе које су плод уметничког рада и подвиг вере постоје традиционалне технике живописања."

Емилија Вишњић